КРВАВА ЛИТИЦА

Гусле моје стари пријатељу
Што причате ту истину вељу
Шта је било у старе земане
Шта је било у скорије дане.
Па кад тако испричати знате
Ајте амо истину да дате.
На хиљаду још девет стотина
Седамдесет и трећа година
Од Скопја се бијел' оро креће
У Титоград мисли да слијеће
Прелијеће градове и села
На трупу му пише „каравела"
Из својега коридора сврну
Онда боју промјени у црну.
Маганик се издига високо
Човјечје га не премјери око
Врх литице Бабинога зуба
Костријеши се једна стијена груба.
Две хиљаде и стотину више
На карти се географској пише
Лети она гвоздена тврђава
Што је људска изумјела глава
Лети гвожђе без крви и плућа
То су дјела људских достигнућа
С њом управља Маглић Живојине
Ни не слути да ће да погине
Висиномер не каза пилоту
За високу Маганика коту
А другима из исте посаде
За несрећу на ум и не паде
Ко удари још у те литице
Које с страхом прелијећу птице
Ту Војводић инструменте гледа
Планина се уочити не да
А Бошковић везу успоставља
Редовно се оним доље јавља
Карел Бизјак у свему помаже
Да машина летећ не ошкаже
Стјуардесе двије љепотице
Авиону бјеху домаћице

Авионским ходником пролазе
Услужују путнике и пазе
Свак ужива у том амбијенту
И не мисли на планину клету
Авион се од удара сруши
Сину ватра планина запуши
Четрдесет и једног путника
Смрт задеси на врх Маганика
Свака стијена постаде крвава
И гавране обузима страва
Мртве руке за камен се каче
Призор страшан звијер да заплаче
Ту живога не остаде ока
Да се може јавит за свједока
Да исприча ту ужас небесну
Ил помисли на Вуловић Весну
Сав авион у комаде лети
Расуте се ташне и пакети
Овај призор нико гледа није
Осим орла или љуте змије
Висина је а врлет проклета
Ту снијега има од три љета
Људска стопа туда прошла није
Вјековима а можда и прије
Ђе несташе ти многи животи
На високој Маганика коти
Прекиде се веза са два града
Први знаци да авион страда
Радари га на екрану траже
Све узалуд ништа не помаже
Телефоном пита се далеко
Да га није примијетио неко
Свак се плаши биће ту удеса
Кад га нема ниђе на небеса
Ту се војска с милицијом здружи
Да се помоћ у трагању пружи
Авиони земљу надлијећу
Сви у једном правцу полијећу
Од Комова до долине Лима
Маршрута је одређена свима
Хеликоптер над литицом кружи
Прве вијести он успје да пружи
Да је ова летећа машина
Ударила наспрам Колашина

О тврдоме ровачком камену
Сагорјела у живом пламену
Ова ријеч сваком бјеше доста
Да ту нико живи није оста
Два извршна сазнаше Вијећа
Да се ова десила несрећа
Па заставу низ копља пуштају
Тиме почаст мртвима одају
На радију престаде музика
Маганик се сматра за крвника
Па Београд извјестише тако
Да се свуда знаде подједнако
Телефоном извјестише Тита
За крв људску која је пролита
Све нас једна црна туга веже
А родбини бити ће најтеже
Кад сазнаде о оцу и сину
Што погибе у клету планину
Запамтиће јаде и несрећу
И годину седамдесет трећу
У септембру када зрије грожђе
Ђе родитељ ђетету не дође
Мајка жали ћерку или сина
Што погибе у врху планина
Јер призора таквог било није
Осим некад у врху Румије
Памтиће се вјечно каменица
Ђе настрада наша летилица
Иако је пала са небеса
Остала је жива стјуардеса
Као симбол данашњице наше
Да се људи висина не плаше
Ту експлозив ставише нељуди

Било када злочинцу се суди
Сад се враћам на исту несрећу
Како људи пут удеса крећу
Предсједник је Колашина града
Први стига ђе авион страда
Он је борац Прве пролетерске
Па се сјећа Дрине и Сутјеске
Он је друга ранена спашава
А зликовце живота лишава
Још два момка Булатовић кућа
Познаваше путе тих беспућа

Нашли су се на моришту први
Угледаше љешеве у крви
Помогли би кад би имали коме
У призору незапамћеноме
Знају што је грдно што љепота
Част цијене више од живота
Памтиће се катун Влаховића
Вине части од јела и пића
Још помажу у ову несрећу
Кудије ће људи да се крећу
Од Никшића планинари јуре
И пењу се уза стијене суре
Хитну помоћ шаљу и доктора
А на челу Филиповић Бора
Дадоше му бусолу и карту
У планину иде непознату
Нека шофер са колима хита
За опасност нико и не пита
Можда неко прву помоћ тражи
Треба рана да му се ублажи
Иако се група журно креће
Никог живог налазити неће
Кад је доктор до трупла стигао
У тај призор није вјеровао
Присутнима тихо саопштава
Да се мртви нико не спашава
За онога што падне са неба
Решко када доктор и затреба
Родбина ће погинулих стићи
На Зуб Бабин не дајте им прићи
Јер судије строго рачун воде
Како ли је дошло до незгоде
Од свих страна стижу сниматељи
А мртвима стижу родитељи
Жене, дјеца свако тражи свога
Ко би ово описати мога
Хладан вјетар кроз планину пири
Гробиште се у недоглед шири
Хоће људи да скупљају мртве
Сами себе излажу за жртве
Хеликоптер свесрдно помаже
Присутнима који мртве траже
У сандуке ставиће свакога
Да би сваки препознао свога

Од четрдес љешева и више
Ни једнога цијела не скупише
Сваки путник карту посједује
По томе се сандук означује
Низ литице преносе их пјешке
Све то муке за људе су тешке
Хеликоптер љешеве прихваћа
Залажу се ка да су им браћа
На потресе подсјетило Скопје
Под заставом увило се копље
Јер путника колико настрада
Највише је из овога града
Згучили се људи од нервозе
Запосјели главне коловозе
Сваки за свог погинула знаде
Чекања су остала без наде
Морам рећи нешто о пилоту
Што погибе на Зуб Бабин коту
Људска памет отиде далеко
Али још је успорава неко
Сјетимо се на руске Сојузе
Какве главе научене узе
У висине небескога свода
За будућност земље и народа
Па и ови научници наши
Пилот није ко се смрти плаши
Ово људи записат ће наши:

„Пилот бити задатак је тешки
То су људи храбри и витешки
Кућама се послате депеше
Да с планине мртве однијеше
Двадес и два одвојише таде
Јер се њима име ту сазнаде
А деветнаест сви у једну раку
Одлуку су утврдили таку
На Чепурке у градску гробницу
Сахранити као породицу
Јер научник родио се није
Да тијело од парчади слије
Споменик им подигнути треба
Написати: СТРАДАЛИ СУ С НЕБА
Авионску изградит макету
И Маганик планину уклету
Да је спомен старом и ђетету

 Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на САДРЖАЈ