КОБНА КИША

Изнад Птикља црн се гавран вије
Он се спушти ђе слијета није.
Испод букве тражи људског меса,
Јер се Птикаљ од грома потреса.
Терен знаде ка ученик школу,
Па полеће Вражијему долу.
Гласом гракће док бјеше у зраку,
Те пробуди Мирослава мајку.
И рече јој више да не спава,
Већ да тражи мртва Мирослава.
Знам да ће ти вијест панут тешко,
Ал се држи мушки и витешко.
То јој рече у облак се вину
И спушти се неђе у Градину.
Лети онда куда му је мило,
Ја ћу писат што се догодило.
Јул је мјесец седамдесет треће
Влажни талас са југа се креће.
А Мирослав хита код рођака
За то знају и отац и мајка.
Код бабе је и стрица отиша,
Млад и бујан не смета га киша.
Код њих стаде маличак времена
Онда баци капут на рамена.
Па претрча путе и беспуће
Те се нађе крај теткине куће.
Није тетку тад дома нашао
То му бјеше необично жао.
Упути се другом крају села
Ђе борави дружина весела.
Летњи распуст ту су проводили,
А школу су скупа походили.
Мирослава притисла је миса
Примакли се дани од уписа.
Описаћу ово као тему
Али прво да речем о њему:

Родитељско има васпитање
У најљепше од живота дане.
Тешко оном који ђеце нема
Али теже ком с овако спрема.

Баш овога дана што сам река
Њега црна погибија чека.
Кад се враћа Вражијему долу
Ту прекрати и живот и школу.
После подне у седамнаест сати
Мислио је дома да се врати.
Требало се посла прихватити
С мајком с оцем нешто узрадити.
Но судбина није шћела тако
Окрену се сасвим наопако.
Млад се момак пут куће упути
Да им вријеме на зло неко слути
Дружина му при кретању рече
Али он их у томе претече
Не шће чекат док је вријеме лоше
У томе се часу растадоше.
И један га кад крену испрати
Па се одмах у колибу врати.
Стисак руку два вољена друга
Замијениће несрећа и туга.
Спојише се и земља и небо
У заклон се он би склонит требо.
Па под букву скрајну се највећу
Ту доживје ненадну несрећу.
Сву земљу су прекрили облаци
Сунчеви су утрнули зраци.
Од судара два мрка облака
Експлозија разлегла се јака.
Овај удар небескога грома
Спријечи га да стигне до дома.
Удар муње силовит је био
Ни јаука није испустио.
Иако су љетњи дани врући
Зрна града отпочеше тући.
Невријеме завлада велико
За несрећу није знао нико
Погибија да западне теже
Киша пада хладан вјетар реже.
Шеснаест сати нико није знао
Да је мртав испод букве пао.
Та ноћ бјеше страшно кишовита
Нит га траже нити ко за њ пита.
У несрећи имало је среће
Што га дивљач нападнути неће.

Као што су вуци и лисице
Да нагрде младалачко лице.
Невријеме рашћерало тице
Да се склоне неђе у литице.
Јер и тица кад љешеве нађе
Стане кљуцат од било чег рађе.
Можда су га из катуна кери
Заштитили од дивљијех звијери.
Другог дана око девет сати
Ово мјесто дуго ће да памти
Ученица од тринајест љета
Испод гвозда креће се и шета
Гледа стабла својима очима
Да ли већег од овога има
Њему ништа од увјек не смета
Многа ли је запамтило љета.
Што га знаде околина цијела
Ту су стада пландовала бијела.
Цура поглед у коријен баци
И тај дио учили су ђаци.
Па у овом дивном амбијенту
Помислила у првом моменту
Да се неко у хладу одмара
Јер очију својих не отвара.
Па овако цура проговара:

Ајд устани иди дому своме
Ти нијеси скривио никоме.
Познаде га и именом виче
Мртав бјеше па се не помиче.
Па од страха и одвише јада
Бијаше се уплашила млада.
Трчи кући и учиње буну
У цијеломе зачу се катуну.
Сваки житељ околине ове
Један другог узбуђено зове.
Око мртвог сви се окупише
За оца му одмах отправише.
Не кажују о чему се ради
Но он знаде биће неки јади.
Брзо иде сина да затече
Кад га виђе он овако рече:

Устај сине, ајде срети мајку
Испричај јој о твоме застајку.
Рукама се у прси удара

Виђе с мртвим сином разговара.
Кажи мени мој соколе сиви
Ко те уби, или коме скриви?
А када га у загрљај узе
Скамени се, али лије сузе.
Када виђе од грома трагове
Свога брата најстаријег зове.
Разумјеше о чему се ради
Мало им се ублажише јади
Отац стао руке му се грче
Пред очима наједном му мрче.
На колена од немоћи клече
Присутнима испод букве рече
Сачекајмо да му дође мати
Неће ли се син мајци озвати.
Мајка стиже и кад виђе сина
Одјекнуше Птикаљ и Градина.
Куку сине, моје црне ноћи
Да ти мати не мога помоћи!
За очи се ухватила своје
Приђи мени миловање моје
Њега стабло дрвено уништи
Кука мајка, чупа косе, вришти.
Устај сине моли те и тата
Два те драга очекују брата.
Виђи ђе се родитељи муче
Не дај сестри црно да обуче.
Па га руком по коси поглади
Ајд са оцем кућу да ти гради.
Немој њега пуштит да лелека
Знаш ли сине е те школа чека?
Скоро ће се звона огласити
У разреду тебе неће бити
Књиге твоје остаће на столу
Мислили смо да изучиш школу.
Више отац неће да се нада
Да му дођеш суботом из града
Што заплака сестру јединицу
А отиде у загрљај стрицу.
Њега здроби гвоздена машина
А остави у наследство сина
А за тебе рђави су гласи
На твој дио кућа се угаси.
Мртвоме се заклињаше мајка

Школоваћу место тебе Љака
Твоје мјесто празно ће остати
За тобом ћу до гроба плакати.
Присутни се збили ка гомила
Направише од стуба носила,
Да га носе на родно огњиште.
Жене плачу, мала ђеца вриште.
Неколико остарјелих људи
Реагује и природи суди.
Што би човјек треба да се рађа
Кад га судба ватром огња гађа.
Мртвога га кроз пропланке носе
Људи плачу, жене скубу косе.
На кутња га унесоше врата
Плаче сестра и обадва брата.
Ту пријатељ један залелека,
Овако је реченице река:

Прво рече куку Мирославе!
Ти ни племе остави без главе.
Јесте туга и велика жалост
Ђе увену расцвјетала младост.
Прва срећо и кући радости
Данас тешка туго и жалости.
Што у крило не склони се мајци
Не бише те прекорили ђаци.
Зашто си се дозволио грому
Братске ране поновио дому.
Док бљескају по небу свијеће
Родбина те заборавит неће.
А кад киша отпочне да пада
Сјећат ће се невоље и јада.
Мјесто да те у војску испрати
Плакате ће црне откуцати.
На сандуку више твоје главе,
Што дозволи црни Мирославе?!
Ђе сунчани не продиру зраци
Како је то самохраној мајци?
На ваше је огњиште и прије
Било доста тешке погибије.
Тад из групе један проговори
Треба за смрт начин да се створи.
Доћ ће сјутра народ из даљина
Да вашега оплакује сина.
Одредише људе, све младиће

Да отиду за скрињу и пиће.
А и вијенац да не забораве
Да у жалост породицу ставе.
На плакати нека се испише
Мирослава нема жива више.
У дну, с десне стране на плакату
Име мајци, оцу, сестри, брату.
Једно писмо пошљите ујаку
Извијестите и ђеда и баку.
Немојте му казивати стрини
Удовици младој у црнини.
У најљепше дане од младости
Остала је без брачне радости.
Савила се око једног цвијета
То је њојзи срећа цијела свијета.
Телефоном јавите далеко
Крећите се, ја сам доста реко.
Све се спреми, стигоше и кола
С љесом крећу из Вражјега дола.
На Безјово среће их поворка

Ту свак жали и Пољку и Гојка
Да му кости и леш преконаче   
Ђе ће мајка до гроба да плаче.
Сељани ће бити на окупу,
Покрај мртвог пресједет на клупу.
А ујутру плач ће да отвори
Онај ко га лелекне у зори.
Трећи дан је после погибије
Ово лако описати није.
Доносе се вијенци у боји,
Сва родбина скамењена стоји.
Жене плачу, лелекају људи,
Тетка мртвог братанића буди.
Јер га много миловаше жива
Нема жалбе ђе нема одива.
И овога на сахрани часа
Облачина небом се таласа.
Киша га је поквасила мртва,
Да се памти од чега је жртва.
Двадес шестог у шеснајест сати
Односе га већ да се не врати.
Млозина се над њим нагињаше
И очаја гласе испусташе.
Према гробљу крећу се носила,

Сахрана се тако обавила.
Ту се мати и отац расташе
С најмилијом срећом што имаше.
Са Радоњом једна му је рака
Нека им је црна земља лака.
Од Безјова до планине Кома
Чобани су умртвили звона.
Све због ове големе несреће,
Омладина коло не окреће.
Изнад Птикља не пјевају тице,
Сем гаврана или кукавице.
Можеш чути само тужбалицу,
Ђе нариче високо у Лисцу.
Писао бих, ал не могу више
Јер ми сузе очи напунише.
Веће туге на свијету није
Него земља када младост скрије!

 Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на САДРЖАЈ