ВУКАШИН ЂЕРКОВИЋ
рођен је у кучком селу Безјову, 1929. године. Бистроумно сељаче остало је са четири
разреда школе, запањено и немоћно пред ратом који је покосио његово детињство. Рат је организована стихија зла. Свима, које
задеси, наноси рану — физичку или људску. Он значи прекинућа, убијања — живота,
зачетих жеља.. . Вукашина је насилно спријечио у утољавању огромне жеђи за
знањем, за сазнавањем живота, за упознавањем људи. Сељаче је дочекало слободу
уздигнута погледа ка сунцу, остало, ведра лика, широка срца и проницљива ока,
крај пута — да неизмјерно воли недогледна пространства, да проживљује људске поврашке
и одласке: у свијет, ту — покрај себе, на „онај свијет". . . Невјероватно
је колико тај живи крајпуташ осјећа људе поред себе, колико дубоко и безостатно
проживљује Њихову тугу и радост, њихове патње и усхићења. Заправо, он те људе
воли, боли њихове боли — онако како то може неокаљани комуниста, који је то из
најдубље људске идеје, који осјећа човјека дружећи се са сунцем, кишом, вјетровима.
. . Увијек сам мислио да су најбистрији умови они који се рађају и срађају са
изворима, на камену, под сунцем. И кад су без ,,великих школа'', такви су најбољи
учитељи живота, проматрачи свијета. Барем, највише треба вјеровати њиховој искрености.
У то ме је увјерило и ових неколико пјесама Вукашина Ђерковића.
